Izvozna šansa Srbije: ČEKANJE

I dok se svetski ekonomski stručnjaci prepucavaju šta je bolje rešenje za ekonomsku krizu potrošnja ili štednja, u Srbiji je situacija sasvim jasna: izvoz, štednja i investicije.

IZVOZ? Paaa, ima logike ali evo jednog primera kako se to radi u zemlji dembeliji kad se izvozi roba domaćeg porekla. 😉

Pre izvesnog vremena kolega je dobio posao prevoza jednog domaćeg proizvoda namenjenog za izvoz u susednu nam državu BiH. Neću da navodim proizvod niti grad gde je bila krajnja destinacija ali dovoljno je reći da je u pitanju bila roba težine 3t, nekih 6 euro paleta. Klijent (uvoznik) je posle dogovora o danu utovara robe usmerio kolegu na određenu špediciju koja se nalazi u okviru čuvenog carinskog terminala Beograd kod kvantaša (ovo čuveni ću pojasniti u nekom od sledećih članaka).

Dogovorenog dana kolega poranio, stigao u 08,00 časova, uredno uzeo tiket na ulaznoj rampi, parkirao kamion, odneo potrebnu dokumentaciju špediteru koji posle pregleda papira uzima broj mobilnog telefona i upućuje ga na ČEKANJE.

I tako, prođe 1 sat, pa još jedan sat i počne polako nervoza. Put nije kratak, treba stići na vreme jer ukoliko zakasniš na carinjenje u susednoj zemlji ne gine ti spavanje i gubljenje još jednog dana što ugovorenu cenu prevoza obezvređuje. Uvoznika to ne zanima, jer je l’ te ne može on da snosi troškove nesposobne administracije odnosno birokratije. Samo ne znam ko će da ih snosi?

Prošeta kolega do špeditera čisto da proveri da slučajno nisu zaboravili na njega, da nisu pogrešno zapisali broj telefona ali ništa od toga. Špediter, nervozan do “pucanja”, mu nimalo prijatnim tonom reče da se vrati i da ČEKA.

I tako, prođe opet 1 sat, pa još jedan, i konačno mu zvoni mobilni telefon ali na njegovo razočaranje nije bio špediter na vezi već klijent (uvoznik) sa pitanjem dokle je stigao da bi znao kako da se organizuje oko istovara. Kada je kao odgovor čuo da ovaj nije ni krenuo nastade poduži muk, tišina koja je više govorila nego objašnjenje šta se to dešava. Dešava se ono što se svakodnevno dešava: ČEKANJE. A šta se ČEKA nije ni bitno. Bitno je da se ČEKA, svaki dan se ČEKA a što se ne bi ČEKALO i taj dan? Pa u prosečnom ljudskom životu se potroše (bace) 3 godine na redove i ČEKANJE. Negde sam pročitao taj podatak a možda je zastareo ali nebitno, da je i jedna godina – mnogo je.

U međuvremenu kolega upozna “zalutalog” kolegu Nemca koji nije mogao čudom da se načudi svom ČEKANJU na rascarinjenje robe koju je dovezao iz Nemačke. Toga tamo nema pa valjda je i smireni Nemac popustio sa živcima jer ga kolega opisuje kao čoveka koji samo što ne eksplodira od muke. Verovatno taj neće više nikada prihvatiti vožnju za Srbiju.

I tako, prođe 1 sat pa još jedan kada se javlja špediter i obaveštava ga da kamion postavi na pregled i plombiranje. Vreme 14,30 časova! Punih 6 sati ČEKANJA. Ali nije to ništa, idemo dalje.

Pokreće kamion i pravac granični prelaz Sremska Rača. Kada je stigao do graničnog prelaza opet ista situacija: ČEKANJE. Deseti u redu a red stoji. Sunce pripeklo. Posle 2 sata ČEKANJA počne red polako da se pomera. Kada je došao na šalter kod carinika ovaj izudara pečate za nekih 30-ak sekundi i poželi mu srećan put. Eto, 2 sata i više ČEKANJA za 30 sekundi pečatiranja. Prelazi na drugu stranu gde ga očekuje gotovo identična situacija: ČEKANJE. Sve u svemu završio je i tamo carinske formalnosti posle 2 sata i krenuo put krajnje destinacije.

Suma sumarum ČEKANJE je iznosilo nekih 10 sati. Da ga neko pita šta je ČEKAO ne verujem da bi umeo da objasni. A ko bi umeo? 🙄 🙄 🙄