I tako, naletim danas na jednu simpati\u010dnu pri\u010dicu pa re\u0161ih da je podelim i na ovom mestu:<\/p>\n\n\n\n
\nGodina je 2013-ta. Vozim se svojim Harley Davidson motorom na jedinu slobodnu teritoriju sa nezavisnim internetom koja je preostala. Lajkoni su preuzeli sve. Prolazim kroz poru\u0161ene gradove, koji me gledaju avetinjski. Nema poziva da svratim u njih. Prazni su, i bezdu\u0161ni, i ne nude ni\u0161ta. Radost je nestala.<\/p>\n\n\n\n
Po\u010delo je tako \u0161to je fbook po\u0161eo da emituje svoje subverzivne poruke preko interneta. Prvi lajkoni su nastali tako sto su sami prihvatili to da budu. A onda je nastala represija. Svako je morao da klikne na lajk dugme, i time bi postajao lajkon, jer je to zna\u010dilo da je svojevoljno aktivirao elektro-magnetne talase koji su ga obele\u017eavali kao stoku, i pretvarali u zombija. Kasnije je uveden i f-chip. Retki koji nisu prihvatili to, morali su da be\u017ee i da se kriju.<\/p>\n\n\n\n
Sti\u017eem na teritoriju sa jedinim slobodnim internetom.<\/p>\n\n\n\n
\u201cKoliko nas je ostalo? Da li \u0107u sresti jos nekog slobodnog?\u201d<\/p>\n\n\n\n
Dok mi se te misli motaju po glavi, ulazim u podrum jedne napu\u0161tene zgrade, po uputstvu sa za\u0161ti\u0107ene radio stanice koju sam slu\u0161ao.<\/p>\n\n\n\n
Gomila kompjutera. Lampice svetle na f-ruterima, i pra\u0161ina je svuda okolo, tastature su netaknute dugo vremena, tako da znam da je sve ovo napu\u0161teno na brzinu, i da dugo ovde niko nije bio.<\/p>\n\n\n\n
Uklju\u010dujem jednu kantu, i istog trenutka se pojavljuje logo F-OS. Znam da moram brzo da reagujem i da se zaka\u010dim na slobodne rutere, da zaobi\u0111em F-internet, ina\u010de ce me odmah locirati.<\/p>\n\n\n\n
Uspevam.<\/p>\n\n\n\n
Poku\u0161avam da na\u0111em neki jo\u0161 uvek slobodan sajt, koji nisu zarazili lajkoni. Kucam adresu elitemadzone.org, s nadom da \u0107u tamo na\u0107i nekoga. Jedan od retkih sajtova gde je mogu\u0107e izraziti slobodnu volju.<\/p>\n\n\n\n
Opet pustinja. Nigde nikoga. Niko online. Forumski postovi govore neku odavno ispri\u010danu pri\u010du, emituju\u017ei energiju \u010de\u017enje i \u017eelje za razgovorom i odgovorima.<\/p>\n\n\n\n
Odjednom vidim korisnika da je online. Neki matemati\u010dar. Gledam u spisku skoro napisanih postova, i vidim da je odgovorio na neko pitanje na forumu. Verovatno slu\u0111en i izbezumljen stvarno\u0161\u0107u, odgovara na pitanje koje je odavno postavljeno, kao da se ni\u0161ta ne doga\u0111a i da je sve u redu. Pi\u0161e i u\u010destvuje na temi sa istim \u017earom kao nekada.<\/p>\n\n\n\n
Nema odgovora. Ti\u0161ina.<\/p>\n\n\n\n
Ulazi u diskusiju sa samim sobom, i stvara dilemu. Iz svakog slova se ose\u0107a \u010de\u017enja za \u017eivom vatrom razgovora koja je nekad bila tu, a sada su samo mrtva slova, i nikog iza njih.<\/p>\n\n\n\n
Hladan \u010delik na vratu me prekida u pisanju privatne poruke koju sam hteo da mu po\u0161aljem.<\/p>\n\n\n\n
Lajkon.<\/p>\n\n\n\n
Prvo \u0161to sam \u010duo od njega je bilo-\u201cLajkuj\u2026\u201d<\/p>\n\n\n\n
Znam da ni\u0161ta drugo ne\u0107u ni \u010duti. Hladan \u010delik njegove ma\u010dete mi se ve\u0107 urezuje u vrat. Prezirem sebe \u0161to mi je popustila koncentracija, i \u0161to sam dozvolio emocijama da me obuzmu dok sam \u010ditao forum. U tom trenutku, smrtnu ti\u0161inu prekida poznati zvuk pristiglog komentara statusa, na njegovom Fandroidu.<\/p>\n\n\n\n
To je bilo dovoljno. Samo jedan trenutak. Da mu odmaknem se\u010divo sa mog vrata, i da mu napravim \u0161alter na grudima mojoj skra\u0107enom sa\u010dmarom. Brzim okretom sam lice u lice sa njim. Dok umire, gledam da li ce se pojaviti makar trun ljudskosti u njegovim o\u010dima. Nema ljudskosti. Samo be\u017eivotne o\u010di zombija, koje i u zadnjim trenucima \u017eivota izgovara :\u201dlajk\u2026\u201d Ni tuge. Ni kajanja. U o\u010dima mu je samo bes \u0161to nisam lajkovao.<\/p>\n<\/blockquote>\n\n\n\n